Dok nisam radila, nazivao me je parazitom – zaposlila sam se i sada sam karijerista

Mnogo godina sam sedela kod kuće nezaposlena, jer sam se rano udala i nisam završila fakultet. I tako su godine prolazile, dete je već poraslo.

Ne znam odakle da počnem, da li od prebacivanja muža uvek kada sam morala da mu tražim novac za sve, čak i za uloške. Pri svakoj svađi isticao je da mi kupuje čizme, da mi plaća frizera i nokte.

Ili da vam pričam o svojim prijateljima koji su mi svaki put kad se vidimo govorili da treba da budem nezavisna i da mu ne tražim novac za uloške koje treba da kupim. Svi su mi, čak i sa dozom sažaljenja i optužbe, rekli to. Smatrali su da ja ne želim da radim i da samo čekam da mi suprug donese novac.

Niko me nije pitao kako zapravo prolazi moj dan: pre svih sam ujutru ustajala i u sokovniku pravila sveže isceđeni sok, a nakon doručka ih slala na posao i u školu. Pa onda zgrabim krpe da očistim kuću, da sredim ono što su razbacali i zaprljali, poput sobarice!

Zatim kupujem, pravim ručak po želji za sve! Posle ručka ponovo očistim, po potrebi ugostim goste, zatim sređujem dvorište, pokosim ili orežem grmlje i cveće.

Ne, ne žalim se, nemojte me pogrešno razumeti, samo vam kažem da nisam „bežala od posla“, da sam uvek nešto radila i niko mi nije zahvalio na tome.

Srećom, čula sam da u jednom butiku traže prodavačicu za 200 evra mesečne plate. Bila sam na razgovoru, radilo se u dve smene, želela sam samo prvu, ali prihvatila sam njihove uslove. Očajnički mi je bio potreban posao, želela sam da izađem iz kuće, iz monotonije.

Suprug mi se smejao kad sam mu rekla i u početku mi nije verovao, mislio je da se šalim. Tada me je odgovarao, ali nisam odustala. Bilo bi vrlo nezrelo od mene da to radim ljudima.

I tako, zaposlila sam se kao prodavačica. Posao nije bio ni vrlo lak ni veoma težak. Kad su u pitanju kupci, uvek morate biti suzdržani i pristojni, a pored toga trebalo je očistiti, obrisati, preurediti … ali nisam se žalila, bilo je u redu i šef mi je plaćao na vreme.

Meseci su prolazili tako, bila sam umornija, pa su mi gosti govorili da ne mogu uvek da postignem da moja kuća bude čista, da kuvam i da ugostim ljude.

Tako su pre otprilike 6-7 meseci počele borbe i prebacivanja. Suprug me je neprestano ismevao i govorio mi da radim za 200 evra, kad uračunam hranu i prevoz i šminku i druge troškove, zapravo sam bila na gubitku i uzalud sam išla na posao.

Smatrao je da je šef trebao biti svestan i da mi da veću platu. To su podržali svi prijatelji pred kojima je govorio. Ponovo sam bila na osuđeničkoj klupi, ali sada nisam bila parazit, već glupa i budala. I tako, posle 9 meseci dala sam otkaz, jer su svi bili uporni da me nagovaraju da odem.

Onda je došla nova prilika. Moj rođak je uspeo da me preporuči nekoj firmi, obučavali su me mesec dana, pa su me zaposlili – i eto me! Napredovala sam u životu! Stalno sam na putu, na trenzima i seminarima. To moj posao zahteva. Sada ne uzimam 200 evra, već mnogo veću platu. ALI!

Znate li sada šta sam bila? Sad sam karijerista, zamislite!? Suprug mi to prebacuje svaki dan, čak je i atmosfera kod kuće sumorna. Borimo se neprestano i zbog te atmosfere trudim se da ne budem kod kuće. Odradim posao, a kasnije ostajem samo da bih bila manje s njim kod kuće.

Moje dete je odraslo i ima svoj život. Ali ponekad mi i sin prebacuje. Čak me i prijatelji gledaju popreko. Nekako su mi s pola srca i neiskreno čestitali na zaposlenju, a onda su se usudili da mi kažu da sam od domaćice postala karijerista.

Nije da mi se događa nešto posebno teško, čitav život sam navikla da me maltr..iraju i vr.đaju, ali sada se pitam – šta da budem i šta da radim da im udovoljim? Ja stvarno ne razumem.

Da je samo suprug pravio problem, pa da kažem da je do njega, ali i prijatelji sa kojima se družimo dele njegovo mišljenje. Izvolite, recite mi gde grešim? Sta sam ja: Parazit, budala ili karijerista, prenosi srbija24.