Skip to content

Imam butik već 10 godina, ali ovakav kupac mi dosad nije naišao

Sada kad je život tako neizvesan i veoma brz, gde je briga za poslom i porodicom velika, gde smo opterećeni da bismo obezbedili dostojanstven život, sve manje briemo o drugim ljudima i njihovim problemima i sreći.

Svi paze samo o sebi i ne obraćaju a i nemaju vremena za pažnju na druge živote. Svakodnevno smo suočeni sa zahtevima za pomoć koje se srećom javlja veliki broj ljudi. Nekako se dovijamo da iz porodičnog budžeta izdvojimo bar nešto da pomognemo.

To nam je dokaz da još uvek moramo da verujemo da postoje ljudi koji neguju istinske vrednosti. Ono što treba nama kao ljudskim bićima je empatija i humanost kako bismo mogli da napredujemo ujedinjeni. Veoma sam zahvalna na sličanom gestu koji sam doživela pre neki dan.

Vodim prodavnicu garderobe već desetak godina. U početku sam prodavala samo žensku garderobu, a onda nakon što je posao krenuo proširila sam ga odećom za muškarce i decu.

Iskreno, nije mi baš lako, to je odgovoran posao i zahteva vreme i pažnju. Pokušala sam da radim u fabrici kada sam bila mlađa, ali shvatila sam da to nije za mene a i oduvek sam želela da pokrenem nešto svoje. Pomoć roditelja mi je mnogo značila, da nije bilo njih ne bih mogla da stanem na svoje noge.

Oni su tada bili i moji pomoćnici, ali sada celim poslom upravljam sama i zaposlila sam tri prodavačice. Imam velike troškove, ali već toliko godina prehranjujem čitavu porodicu od tog posla. I moj suprug radi, ali većinu novca zarađujem ja. Ova godina je bila malo teža.

Nije bilo toliko posla, ljudi ne troše kao pre na odeću jer su još uvek zabranjena okupljanja i proslave, sva deca ne idu u školu pa su roditelji mnogo uštedeli na garderobi, ali zbog toga mi slabo poslujemo.

Neki strani proizvođači ne rade, pa nije bilo dovoljno nove robe i iskreno smo imali veoma tešku godinu. Ne može se doveka živeti samo od ušteđevine, ali nadam se da će sledeća godina biti bolja za sve, uključujući i nas trgovce.

Ne gubim nadu jer ima dobronamernih ljudi i u to sam se uverila pre nekoliko dana. Radila sam prvu smenu i tada obično nema mnogo kupaca. Ušao je stariji gospodin. Odmah po stajlingu se moglo primetiti da je obrazovan i dobro situiran.

Onako ujutru, na sebi je imao odelo i kravatu, i ostavljao je utisak pravog gospodina. Čovek je došao da kupi odeću kao poklon svojim unucima koji su tog dana trebali da dođu iz inostranstva. Žena mu je bila na poslu, pa je njega poslala da kupi.

Kao i obično, preporučila sam mu neke stvari i čovek uopšte nije razmišljao, uzeo je najlepše, ali i najskuplje komplete za decu. Izabrao je i nešto za svoju suprugu kao znak pažnje.

Dok smo razgovarali o odeći, rekao mi je da je prvi put u mom butiku i da ima mnogo lepih stvari. Raspitivao se kao ide posao u doba korone, odakle uvozim odeću i slične stvari.

Bio je toliko opušten i zainteresovan, pitao me je koliko naručujem, da sam u tom trenutku pomislila da će mi ponuditi saradnju, jer je rekao da ima svoju firmu i da njegovi zaposleni nose uniforme. Nije se to dogodilo, ali dogodilo se nešto drugo što me je jako iznenadilo, prenosi srbija24.

Ne znam da li je to bilo iz sažaljenja ili jednostavno u znak zahvalnosti, ali kada je plaćao račun ostavio mi je napojnicu od 50 evra. Naravno da nisam htela da prihvatim toliko novca i rekla mu da to nije u redu.

Međutim, ovaj gospodin je insistirao da ih prihvatim kao znak podrške u ovim teškim trenucima i da nema potrebe da mi bude neprijatno. Nisam znala šta da kažem, bila sam mu veoma zahvalna i pozvala sam ga da ponovo dođe u naš butik i rekla da će tada dobiti poklon od mene.

Sidebar