Razočarana sam u muški rod – da bi me zaposlio, tražio mi je nešto najvrednije

Nikada u životu nisam bila ovako ponižena. Udata sam i imam malu ćerku. Suprug nije zaposlen, malo radi na ilegalnim poslovima, ali to nije dovoljno za pokrivanje troškova. Živimo u iznajmljenom potkrovlju. Nedavno sam ostala bez posla, pa tražim novi posao.

Prijatelj muža nam je došao u posetu i bilo mu je jako žao zbog našeg stanja. Ne prihvatamo milostinju, ali bila sam veoma zahvalna ovom čoveku što nam je dao neki novac na pozajmicu.

Rekao je da novac ne treba da vraćamo, ali smo insistirali da to bude zajam, barem da bismo vratili deo duga za zakup.

Postojala je opasnost da budemo izbačeni na ulicu, jer nas je gazda nekoliko puta upozorio. Poslednji put kada je zakucao na naša vrata, rekao nam je da mu je veoma žao, ali da i on ima finansijskih problema i da će biti prisiljen da nas izbaci ako ne vratimo dug.

Mužev prijatelj je takođe rekao da poznaje čoveka koji je veliki vernik i da hoće da pomogne ljudima. Bio je na funkciji, pa je već zaposlio nekoliko žena.

Nije uzimao novac kao ostali, nije imao tarifu, jednostavno je to činio iz humanih pobuda i pošto je imao moć i položaj, želeo je da ga koristi za opšte dobro.

Pošto sam obrazovana i imam određeno iskustvo u bankarstvu, predložio je da mi ugovori sastanak sa tom osobom i da okušam sreću. Možda će biti mesta i za mene.

Nedelju dana kasnije nazvao me je da mi kaže da je uspeo da dogovori sastanak sa čovekom, ali pošto je veoma zauzet i ima obaveze, moći će da me primi tek nakon nekoliko dana, u 20 sati u svojoj kancelariji.

Tako je i bilo, bila sam uzbuđena kao da sam išla na ispit, pripremila sam dokumente za svoju biografiju, obukla sam se i otišla. Na vratima su mi rekli na koji sprat treba da idem i kako da pronađem kancelariju čoveka, čije ime ne mogu da izgovorim.

Vrata su bila odškrinuta, ali naravno da sam pokucala i sačekala da neko izađe. Pojavio se čovek srednjih godina, izostavit ću njegov opis, koji me je dočekao s toplim osmehom na licu.

Pozdravio me i pokazao rukom da sednem na kožnu fotelju. Soba je bila ogromna, poput sale za sastanke, sa kožnim presvlakama.

Bio je ozbiljan, pažljivo me saslušao, pregledao moja dokumenta, a zatim ustao i klimnuo mi glavom. Dodirnuo mi je kosu i rekao mi da sam veoma lepa žena. Skočila sam, trgla se i ustala.

Pokušao je da me uhvati oko struka, ali sam skočila i u panici krenula prema izlazu. Tada je viknuo da stanem. Izvinio se i zamolio me da se vratim i da ozbiljno porazgovaramo.

Objasnio mi je kako stoje stvari. Ako mi toliko treba posao, moraću da idem u kre.vet s njim samo jednom. Kasnije, on će poštovati moju slobodnu volju i neće insistirati.

Odmah je otvorio karte i rekao mi da ako to prihvatim, učinićemo to večeras, sada i odmah, a od sutra ću biti zaposlena u banci sa početnom visokom platom. Počela sam da plačem.

I evo, priznajem, bila sam toliko očajna da sam posle tri čaše viskija koje sam popila dok smo razgovarali, pristala da to učinim, tamo na kožnoj sofi. Očajnički mi je trebao posao.

Tako, veliki vernik me je ucenio, samo da bih se zaposlila. Istina, nije mi tražio novac za zaposlenje, ali mi je uzeo nešto vrednije. Uzeo mi je čast! Razočarana sam u ljudski rod! Nema više ljudi, nema više, prenosi srbija24.

Živim u Italiji i mnogi će mi reći da je to ovde normalno, ali ne, nije.